етерна

 1.


етерна је нервозна
ништа не остаје да је подсети
ногавица јој се пресавила
преко ципеле
и
она се сагиње да то поправи
испусти тешки уздах
јеле су јој се сарме и
намах се сети срећних дана
прослава нових година слава рођендана
када је у сласт
гутала једну за другом
 
 2.



етерну боли зуб
она узима гутљај љуте комовице
не би ли јој десни утрнуле
али комовицу гута и
богами јој се ослади
напи се заборави на зуб и
узе да везе
док је не савлада сан
уснила је потпуно исти сан
као и лане кад је заболео
исти зуб
кад јој се комовица љута
проклето осладила
 
 3.


етерна не зна да плете
није знала ни њена мајка
ни њене мајке мајка
док је мајкине мајке мајка
плела па растурала
једном је официру чарапе
такве исплела
кад би их изуо да пере ноге
алуминијумски лавор би се
разграђивао
једном је свештенику мантију
такву исплела
свети је трифун сишао да је
опипа

 4.



етерна не мари ни за шта
она зна
како је наш немарни свет
до овог степена
стварности дошао
небо се било стуштило а
ветар окренуо ка њој
њен је кревет у сенци и ту је
куршум не може погодити
не боји се она куршума
боји се оса
кад зора заруди крене правцем
само њој знаним и осињи мед бере
са бесним га вуковима
сирота дели

 5.


етерна избавља из ништавила мноштва
оне безимене луталице
сваког се часа претварају у сенке
после тога играју шаха
или пиљке
у прво време заиста осети нијансу
самарићанског заноса
спрам оних које је избавила
умисли да је знала врага
и наложницу му која сикће
не уздише ваљда није луда да шапуће и говори
још и то још и то
она није крива што је настрадала
бистро око сни


 6.



етерна је тип случаја
дат и одређен узет па враћен
покопан па ископан
те ноћи кад је ископаше
на смрт је преплашила верног слугу
он уз оченаш на колена паде
помилива га она по коси
прерано оседелој
загледа се у небеса кроз
крошњу дрвета ораховог
наравно
ништа од намере њене не би
стога седе
узе сама да се наслађује
гурнувши руку међу бутине
међуножје розе да мази

 7.



етерна не тако често
гледа их где седе у увалици
њих двадесетат и гланцају гранате
а доле на отвореној прузи
зубима је покушавала да откине шину
потом се налокала грозне воде
са станичне чесме
па би седела руку завијених
у празној чекаоници
воз је стигао веома прозиран
први пут
док је одлазила са осмејком се окрену
довикујући с вама је готово готово готово

Шта је поручио Рејнолдс Вулину и о каквом се поклону ради

Рејнолдс:

'' Have you ever wondered how billionaires invest their money? How they continue to get RICHER, while the rest of the world is struggling? We study billionaires for a living. To be more specific, we study how these investors generate such huge and consistent profits in the stock markets– year-in and year-out. For a 12-year period, we trudged through every single stock that our favorite billionaire investors have bought. And what we found is truly amazing. Consider this: If you would have followed the lead of these billionaire investors, buying the same stocks they bought, you could have made an amazing 42% annualized return on your money. Conversely, the long run return on the S&P 500 is just 8%. But even more incredible: If you followed the stock picks of these brilliant investors, but waited to buy them only after they dipped 33% BELOW what these billionaires paid for their shares, you could have made 82% a year for the 12-year period. That’s 82% a year, while the broader stock market experienced the worst performance in history. For perspective, if you would have invested only $20,000 in this strategy of following the world’s best billionaire investors, 12 years later you could have had $26 million. That’s $26 million for every $20,000 invested. Alternatively, for every $20,000 invested in the S&P 500 for the same period, you would have had just $20,805.''

Вулин:

'' {Oo} ''

За поклон пратите овај линк

туга 1992.

господо

молим вас вратите ми моје очи

моје лепе округле црне очи

очи које су понекад

немирно знале да погледају ваше кћери очи које осмех да сакрију нису знале

и док су трептале на капке тајне писале су

очи моје несвакидашње

господо

преклињем вас вратите ми моје очи

путем њих ви ништа нећете видети

нећете моћи да их отворите

јер ни не слутите колико срце вам је за то потребно

знам ви имате нож али мени нећете њиме наудити

кћери ваше ће он блиставошћу својом ослепити

стога господо

молим вас вратите ми моје очи

terra

без речи одлази

смеши се а 

гримаса бола не напушта лице

кроји га даје му дух

видите је испод воде

у грчу насмејану

покрену се са дна гомиле смећа

и заувек је прогутају

то је последњи трептај

трзај сна учађавеле земље

звер са зубима од жада

1.


откако се ту
угнездила
испод наше стрехе
страшна стоока стоуха
звер са зубума од жада
звезде престаше
да нам намигују
и нема оста
на зиду да виси слика



2.


откако се ту
угнездила
тик изнад прозора
поганог језика и задаха
звер са зубума од жада
да ме милуе
престаде твоја коса златна
и нема оста
на зиду да виси слика


3.


откако се ту
угнездила
и ларве излегла
црне урне чађи пуне
звер са зубума од жада
да ми намигује
весело твоје окце преста
и нема оста
на зиду да виси слика


4.


откако се ту
угнездила
дуго нас је грицкала
халапљива трула завидна
звер са зубума од жада
ишчезе враголастог смеха твога
да ме зором буди
и нема оста
на зиду да виси слика


5.

и све кад је појела
страшна стоока стоуха
поганог језика и задаха
халапљива трула завидна
звер са зубума од жада
мирно је одлетела
кућу нашу да руше
ларвама црним урнама пуним чађи
оставила
и не оста ни нема
на зиду да виси слика

Бајбај Лулу

    Сваке вечери око шест стигнемо да будемо заједно. Нисам сигуран колико дуг ће бити наш пут? Ваша снага бледи и дух,  и варница ратнице који сте некада поседовали, све је скоро избледело.
    Молим се за Вас стално, да Вас бар јато птица однесе или, да одјашете на леђима једнорога у ноћ, само да не постанете гозба црву.

  Ја, да сам Бог, лечио бих Ваша леђа, искоренио те канцерогене туморе и да ми опет будете добро. То крварење, грђи бол сваке ноћи постаје најгори. И док Вам сам перем и превијам рану, и чујем, осећам ваш бол. Молим се за Вас стално, да Вас бар јато птица однесе или, да одјашете на леђима једнорога у ноћ, само да не постанете гозба црву.
   Бог зна да се молим и молим, сваки дан и ноћ за то. И многе ноћи сам лежао будан, ум одбија да заборави... Овог маја ће бити Ваш 26. рођендан. Моја драга Лулу, моје драго насмејано лице, моје драге слатке речи, моје најдраже, дивне плаве очи.
   Знам да смо сви привремено ту, да сви морају да напусте овај свет једног дана... Молим се за Вас стално, да Вас бар јато птица однесе или, да одјашете на леђима једнорога у ноћ, само да не постанете гозба црву.
   И наш начин изласка је непознат. Ми никада не желимо да наши ближњи издрже таква суђења. Ја сам рекао Господу:

"Ако мора да је узмеш, узми је Господе, али не овако... Не сада... Молим те, Боже, не на овај начин!" Молим се за Вас стално, да Вас бар јато птица однесе или, да одјашете на леђима једнорога у ноћ, само да не постанете гозба црву.

И сад – шта ја да радим?

    Возимо Апља и ја нека дрва мом сељи. Грабова. Ноћ... Магла... Возимо и ћутимо... Пушимо... Он Бест, а ја Див. Апља се нервира а ја – ’ладан к’о шприцер а он млађи од мене, пфффф... и кажем му ја Апљо, зајеби се нервираш, а он ништа, ћути и бечи се к’о вампир. Па, изеш му јарца, опет ћу ја, ће нам плати за месец дана и другу рату, шта сад, дај да стигнемо, замезимо мало, попијемо, ће видиш – а он се само окрене и пљуне кроз прозор.
    И... заглавимо се ми ! Он мени и оца и мајку и семе и племе и... Почне киша, а ’ладно, ’ладно и он бруууум, врууууум, ма јок. И потурам ја под точкове и ћебе и картоне и неке дашчице нађем иза, ту, тц! Апља извади онај његов мобилни, ал’ џабе, нема сигнал. Онда он почне да псује и шутира оне гуме. И псује, псује и одједном – ништа. Гле, па он пао! Апљо, Апљо – еј бре! Ја се дерем, а он гледа бело. Стрефило га... ту, на сред пута... и поче да звони онај његов мобилни, ал’ ђавола, ја не знам да се јавим, покис’о стојим и размишљам, нит’ сеља добио дрва грабова, прву рату целу, и мој део, Апља дао оном Томи за водомер, да му угради у село, а Апља умрео...А млађи од мене... и сад – шта ја да радим ?

исповест р. љ.

    Силовао ме је, а каже да је било споразумно. Ни сама нисам знала где то лута тишина, ни сама нисам знала шта то тишина хоће, али осећања која је гајио према мени су била строго сексуална. Да ли је тишина била успавани белутак у коме ноће загонетно тајне и река? Скинуо ми је одећу, као и моја осећања. Тишина је клијала тамо где зри јадиковка, тишина је тајне тајна чула брид. Ја се сада надам за унцу исцељења, дошла сам само због њега, али ме је лутање без трага сјебало - јер сам била остављена на цедилу. Из његовог, од беса клупка размота се псовка, из мог срца осрци се свирала, голи и сами у кревету, ја сам желела да има смисла ово мало што ми остало у глави.

   Тишина је одсјај напуштеног дома, зрели грозд таме и занета сном биљка, а ти, искористио си моје слабости које си увек био користио да будеш тужан очајан уз оно убићу се. Тишина је постојбина мртваца и камен је удвојен с њеним муком, али ја лицемерје нисам разумела, глумио је да се осећа тако тужно и занемарено, о слутњо са крајоликом жеђи, синоћ си ноћ ископнелом виду предала,нисам више твоја беба јер још увек желим и надам се можда, али претње се у коло хватају а затим плове низ окрвављена душе огледала.

   Ни једном се у животу нисам осећала тако усамљено, љубав имам за тебе, боли свака кост и на месечину сам кивна, на тај небески диск што се котрља по мојој рашчупаној коси. Зашто би ме силовао? Скоро све оно што је сада остало неће зауставити отапање,немам више мере, вида, мере, свести. Молим те, не криви себе, није твоја, потпуно је моја грешка, није његова моја грешка, ако је дозвољено да се искористи болесна жена.

   О, дал ће се ова шума у глави мојој извући из несвести?

   О, дал ће ико мртву душу моју оплакати?

   Сад само напред и треба признати да је све било самозлоупотреба.

Кинооператер

                                                                                                                                        За Стеву
 


     Доколица понекад уме да постане покретачка енергија, било за шта, за креацију, терор, мазохизам, а то је на својој кожи осетио Ђерђ Јожеф, средовечни кинооператер паланачког биоскопа, кицошког изгледа,бркова моделираних у танку црту изнад усана, седе косе, наравно – зачешљане мало у лево, обученог у чисто, мада старо и прекратко одело, намирисаног јефтином колоњском водом (бугарском). Све у свему, био је један типичан пример оног круга људи са осећајем ниже вредности, произашлог из стварних утисака још у детињству. Наиме, одрастао је без мајчинске љубави, улица га је учила како да се бори за голу егзистенцију, одрастао у биоскопу уз мирис целулоидних трака, мирис занесењака – филмофила, уз пригушену светлост и шаренило на екрану.
   
     Уторак је лењо глодао кости свог седамнаестог сата, паланка утопљена у језеро јесење магле, на улици само пси, мртво лишће, баре... У свом собичку, хладним пивом је гасио своју бескрајну жеђ Ђерђ Јожеф, локални кицош, кинооператер. Тишину је нарушавало неприродно крчање које је допирало из прастарог радио-апарата, на столо чланак исцепан из ко зна којих новина, насловљен:

     ‚, Европа пре најезде хришћанства са истока ’’ Подигао га је са стола, масног и црвоточног и дуго је зурио, у њeгa непомично. Брк му је поигравао у ритму ветра, који је тог тренутка почео да завија и разноси маглу са сивих, глувих и пространих улица. Са интересовањем је читао, ваљда по стоти пут у себи, па наново тихим шапатом, па онда испрекидано (док је узимао по који гутљај из дугачке, браон флаше) сасвим на глас: ‚, Вековима је скакање преко ватре било магијски начин да се поспеши раст летине у Европи, као што је то био случај и у Грчкој и Риму. Примери за то су скокови које изводе Шкоти у игри званој Морис, да би летина била добра, Белгијанци су играли око ватри у знак весеља и прескакали их Швајцарци, такође, обично усред лета, маскирани би ударали жестоко кијачама и бакље дизали високо – како би жито израсло високо...’’

      Размишљао је после овог дуго и питао се – где је он то потрошио време? Да ли је он дизао у вис бакљу у знак весеља или само флашу, глас? Коме се он радовао, за кога је, сем за себе, живео? За нови дан, за нови филм, нову неотворену бутељку? Но, све оно што му је у животу било радост, сада је мучење, гушење, досада... Али коме душу да отвори, коме да се изјада? Ово место је за њега било глуво, он је за ово место био нем, у недоглед. Зар су му једини пријатељи предмети, ортопедско помагало – кревет и лавабо, пожутео и испуцао под оштрим зубом времена?

     Склизну суза низ кицошев чист образ и он болно уздахну, док је испод стреје допирао звук монотоније – гу, гу, гу, голубице су бесомучно филозофирале. Прилегао је да одмори, средовечни губитник и за тили час заспа. То су тренуци кад се соба испуњава духовима:
   -    ...ни пиво није попио... – прошапута Ривер Феникс.
   -    ...ништа није ни јео... – надовеза се Фернандел.
   -    ...заспао обучен, тц, тц,тц... – уздахну Брус Ли.
   -    ...чујеш га како само тешко дише... – забрину се Дин Мартин.
   -    ...да, јако је узнемирен... – снисходљиво одговори Грета Гарбо.

     Тргнувши се неприродно, пробуди се нешто после поноћи. Био је блед и мокар од зноја. Уснио је био празну биоскопску салу, из звучника се ширила психоделична мелодија, слична оној из филма Забриски поинт, са свих страна су долазили буљуци хистеричног смеха. На платну нејасне слике, међу којима некад разазна себе, обученог у бело у задивљујућој пози, гламурозном скоку преко ватре...

     Лице Ђерђа Јожефа се озари. Схватио је поруку коју му је ко-зна—ко упутио у облику сновиђења.Схватио је у чему је његов проблем. У неиспуњеном дану, доколици, празној биоскопској сали… Зло које га је јело било је на целулоидној траци, у звучницима, на платну, у шкрипи дрвених седишта. Биоскоп га је лагано претварао у себе. Кинооператер је временом постао мутант, асимилована врста – Човек Биоскоп!

     … а хтео је да путује, да плови разним морима, да види егзотичне земље, лепе жене, проба сва јела света, вина из Аргентине, попне се на пирамиду, попне се на Statue of Liberty… И све је он то већ видео, али туђим очима! Напокон се одлучио на тај корак! Спаковао је малобројне ствари у коферчић, савио онај исечак и ставио га у џеп, стрмоглаво се сјурио низ степенице на улицу, мокру и сабласно празну. Дуго је, дуго стајао испред зграде биоскопа И зурио у њу као омађијан.

     Недуго иза зоре, док се варљиво јесење сунце пробијало кроз маглу, корачао је полако, погрбљен, истрошеним путем поред мочваре. Из далека је допирало брујање мотора, неког крша од возила. Ђерђ Јожеф застаде и испружи палац. Видевши га тек на неких десетак метара, стари камионџија нагло закочи и заустави се тик уз њега.
   -    ‘ајде, упадај… - отвори му врата стари камионџија и овај прво убаци коферчић, кисело се насмеја, уђе и залупи врата.
   -    Докле ћеш?
   -    Што даље, то боље… - са уздахом је констатовао кицош.
   -    Де, попи мало…
     Узео је флашу и добро потегао. Са радија је цурила нека сетна народна мелодија коју прекиде дубок, мушки глас:
‚, Нашу паланку потресла је немила вест... Ноћас је изгорео наш биоскоп... И поред лавовске борбе ватрогасаца, ништа није спасено... Процењује се да је изгорело преко три стотина ролни филма, сав инвентар и уређаји. Да несрећа буде већа, пронађено је и тело Ђерђа Јожефа, кинооператера који је страдао у пожару. Сахрана ће се обавити сутра у 13 часова на новом паланачком гробљу...’’

     Иза вести нова сетна мелодија.
   -    Свашта… - зачуди се камионџија и потегну мушки из флаше.Сунце је већ било високо, дуг пут за њима, испред њих још дужи и не знају ни један, ни други хоће ли он донети нову доколицу или…

замисли

замисли да сва моја сећања
уплетена у твоје плетенице
нагло промене смер
и претворе се у будућност
би ли тада била моја кротка срна
или би плетенице расплела
пустила да се распршим кроз време
да ми лице посиви
као да је од јесењег ветра сачињено

замисли да сви моји кораци
уплетени у твоје вековне боре
нагло промене смер
и претворе се у сузе
би ли њих сироте у свилу своју примила
или би кораке у глиб усмерила
пустила да се заглибим у време
да ми осмех посиви
као да је од јесењег ветра сачињен

замисли да сви моји додири
док се шарене широм тела твог од река
нагло промене смер
и постану годови у туђем ораху
би ли тада хаљину растворила
светлошћу свеће груди умила
или би додире по жилету прошетала
том крвљу плавом небо и језера осликала
у сиво јесењи ветар оденула да се врти у круг

би ли од сећања постељу сачинила
прозоре затворила

би ли од корака облаке изаткала
светло утулила

би ли од додира громове саставила
нага и топла

са јесењим ветром љубав водила
би ли се то тако жељна усудила

 

не знам

откуд ми само храброст
да нарушим мир
одајa њене немилосрдности
не знам
бог зна

камен

о камену суви кад у теби
почне ово раздање да куца
погледај и види где ми се поглед гаси
жељан
мириса осмеха погледа искреног
њеног

Све слике

Пре него што сам могао да се навикнемна многе промене, твој изглед је био права трагедија. Имао сам слику твог младалачког лица на уму. Чудно је како се дружимо на старим сликама... Увек сам био заузет радом, радом, радом, читањем, слушањем других, итд ... Тад си ти била ти. Ретко сам време проводио шарајући прстима, очима или умом твоје лице. Једног дана неко је узео слику од мене, код тог неког, недавно је угледах. Помислио сам: "Ко је та смешна старица?" Нисам могао препознати младу особу у потрази за тобом. Искривљене, некарактеристичне боре, насмејане, као да каже, "Хеј! Да ли ме се сећаш?" Након почетног шока и тона смедеревке схватио сам. Зато су многи, значи, различито реаговали на мене сада. Огледало ме није видело скоро цео век. То није био мој сјајни ореол, као што сам некада мислио, ни твој, беспослен, сад те гледам, с много више поштовања, овај изобличени старац гледа старицу. Али, знате, та стара жена, којa изгледа као сасушена шљива, као некад, и даље гледа свет са чуђењем, као девојчица од пет година, још увек се смеје глупим стварима, и ово старо срце уморно, сада воли са мање предрасуда.

неће

ниоткуда паде сен
и ледени дах 

окружи га
неће
није још све рекао
а све је продао

молба

удари ме већ једном
зраком својим свиленим сунце
не сналазим се добро
као што видиш
у сновима

Како онај филозоф каже...

  Алкохол прво омами човека, човекову свест и савест, а онда га тихо и упорно трује. Несрећа је у томе да он није свестан шта се са њим збива док не доживи тешка оштећења у социјалној области живота. Омамљени мозак алкохоличара није у стању да прихвати туђа искуства и примедбе, нити је, пак, у стању да донесе неке стварне закључке:он је тежак болесник, што он, на жалост (или на радост крчмара, који негирајући ову болест, само је више поспешују), не види. Јутро. Небо облачно, сиви се облак до облака слутећи најгоре... Најгоре је кад ти природа слути, за тај дан, за који не можеш да погрешиш да ти доноси зло, а ти ипак куваш, бунован, прву јутарњју кафу, износиш боцу на астал и наздрављаш сам себи, донесе тако што. Кад, оно, стотинак метара изнад северне стране хоризонта, седам сјајних тела, летело је у правцу нас. Сви остадосмо без даха, мој син, снаја, унучад, свастика која нам баш донесе млека, њено кучиште, проклето било па оно, и поштар Бујиша, кривонога, беспаметна будала, али зет је ту у селу, па шта ћеш. Нису се кретала тако брзо кад дођоше негде на средину неба где и успорише па стадоше.
  Мајку му јебем, сетих се приче оног лудог Станоја што је помагао око скеле, па ми није било баш све једно, а и постадох дубиозан око свих оних говоранција што учени свет галамише. Објекти су били поређани у изломљеној линији и били су врло згуснути, можда на међусобном растојанју од свега две – три своје ширине. Ја, згрожен, испустих флашу, на Бујишино опште изненађење, и зграбих једно од својих унучади и рекох свастики да бежи унутра, док је мој зет, јебем га у уста, бленуо, повукох и њега и сви уђосмо у кућу. 
  Чим ја истрчах напоље, оно што сам прво приметио била је светлост, али не она светлост налик на ове наше обичне, сељачке од 40 свећа, већ је то била светлост слична оној коју је описао Лукс, при његовом првом сусрету са суперниорнијим бићима, ах, та светлост којом су летелице зрачиле, била је некако бела, разликовала се од светлости звезда, ова је била некако беља, личила је на светлост оних неонских лампи које осветљавају дискотеке широм наше напаћене земље, на оне ултраљубичасте лампе на изборима, али само са модрикастом нијансом. Ја падох на колена. Знао сам да то Господ не шаље, јер већ сам видео пар његових возила, прошле године, око Благовести, не, ово је дело Нечастивог, кад морам да га напишем великим словом, зет излете из куће, уз запомагање, деца су вриштала, чак и моја јадна свастика је огулила колена, док га они пребацише на матични брод. 
  Вратише га они, за, цирка пет минута и он крене у расправу самном, о томе да ли је човек Социјално биће, као примарно биолошко и психолошко... и Бујиша га смири својим методама, наслеђеним из оних времена, и ја рекох својој породици да је најбитније остати прибран у ситуацијама налик овој, јер алкохоличар треба да зна оно што никако не може и неће да прихвати: да је његова болест подмукла, упорна и немилосрдна.
  Десет година после овог догађаја, сећам се свих њих, погинулих у Хрватској, па чак и оног Бујише, обезнањеног, и није било њима лако, кажем себи, сви су они били алкохоличари, јебем ти алкохох и шта ли је то. А прошле године, у марту, скоро никад не бих заспао а да не усним своје покојне, враћају се они у своју кућу, а то није добро. Наставио сам са пићем, а они проклетници ми на ливаду слећу, од њих нема помоћи.
  Доктори разни ми прчају, али шта они који мој курац знају. Што не дођу да виде те људе, боље речено људиће како ми по кући вршљају. Делиријум трменс, кажу, море набијем их ја на овај мој курац, изједе ме ова неизвесност сусрета са светом који је Изнад речи и шта беше рече онај филозоф о неким стварима које су изван људског поиманја, набијем и њега на овај мој криви...

ти

целу си васељену
млеком својим полила
само си моја жедна уста
промашила

зашто си се вратила

да би те горким чемером појила
зашто си ме онда немирно погледала
да би ти срце сломила
да би ти у уста узде населила
седлом оседлала шећер ти дала

целу си васељену
белим хлебом нахранила
само си моја гладна уста
промашила

зашто си се вратила

да би те патњи незнаној изложила
зашто си онда да ме волиш лагала
да би те у ватру бацила
из брлога твога извукла
етeром опијала језиком убијала

* * *

остане понекад
игнорисана бол
као свештеник
или
епифанија
тек да подсети
да
треба мрети

Пред крај свега

Пало свести стање, а свест јој је била рањена, мраморно у недрима од земљотрeса у Титограду.

Кукала је ноћу:

" Изгледа да изгоресмо, изгледа да у уздасима сагоресмо! "

Али, није се она смрти бојала, мада је млада замукла.

Лађа је у Бар стигла, каже, месец су дана плен истоварали,

пре 100 година, каже, стари је учио да диже рукама, не леђима.

И смеје се, лудица.

За недељу дана Идемо у Алжир!

У оку јој искрица заигра. Замало се нисам од задовољења угушио, али трорука наша белица лоза, свашта нас је

чинити нагонила.

Не би ли јој, мислим се ја, било тешко да погоди шта се

одиграло беше, кад је она са својим псом разговарала на

степеништу древном, како некрст на Бога лаје и кревет у нереду смрти наше од смртности бранио?!

И смеје се, лудица.

За недељу дана Идемо у Алжир!

У оку јој искрица заигра. Било како било, народе мој што усеве обележаваш костимима нашим и кад гуска стигне,

крените да је дељете, зубима, ножевима, крилима... Три дана. Гробље и орање не заборавите, јер није могуће у тим

тријумфима присетити се да нити нам жита рађају,

нити у нашој машти поремећеној и исто тако наших гонича ко фењер пали и хушка.

И смеје се, лудица.

За недељу дана Идемо у Алжир!

У оку јој искрица заигра. Раскош неком а на главе да нам

усијана мисао пада

- Устукни у безмерје својим ласкањима! И тупошћу у

очима смрти, искреност не може да шкоди. Нека не спавамо више, док око на таму се не свикне и афричке мачке бесне, што послате да од класја нам шушти празна слама и

љубазност баца у празна одушевљења.

И смеје се, лудица.

За недељу дана идемо у Алжир!

У оку јој искрица заигра. Снегови у мају + туча. Читава наша је заслуга само плитке ровине, да ништа нам не

израсте, до мака и конопље, да бијемо вампире, да гледамо их очима у којим је, заклињем се, било љубави и сладуњавог нектара...

Гавран нам сада место паса лаје, ох, на град где су шоље чоколаде.

И смеје се, лудица.

За недељу дана идемо у Алжир!

У оку јој искрица заигра. Јасле су нам затроване, сребрне да очи боду. Грешка коју учини према будали, природа лако

надокнађује и време се лудо наоблачи, каже:

" Што сте ми смешнији, то сте ми глупљи. Немајући чега

да се бојите, да стрепите, изађите у кућним хаљетцима,

гром да вас убије док здравите пријатеље! "

И смеје се, лудица.

За недељу дана идемо у Алжир!

У оку јој искрица заигра. Усуд? Шта је усуд док спава? Док се непца сладе овом густом течношћу гордости, пожурите,

нека вам сутлијаш спреме, нека вам бели лебац испеку, око три изјутра, на међи и заради, с боговима и људима ( да неспоразума не би било ), здравимо пријатеље на вратима,

на капијама, на тремовима, да крст нам преузму.

И смеје се, лудица.

За недељу дана идемо у Алжир!

У оку јој искрица заигра. Навика нас зближава. Времена нема. Поносна је као кула. Чак нас поистовећују са онима који никог се не боје, у крви нам земље постоје, да не постоје

опере, лајали би наши пси, док земља глође неодбрањене

ровове, остадосмо да вечерамо сви заједно, као да се вила

појавила и наредила. Заталаса се река, задиркујући нас

простачким шалама.

И смеје се, лудица.

За недељу дана идемо у Алжир!

У оку јој искрица заигра. Будући да је свако од нас имао разлога да непрестано квасећи грло, раоник вуче, сунчан дан

да отпева. Времена нема. Мртве пијане испратише нас

у хотел, а тамо, у сну дотекле су мисли и никакав одређен одговор с њима. Не броје се више, у оној срџби, за срџбу

времена нема. Ми имамо посла и да нас тенкови газе. Не броје се више увреде.

Без икакве сумње воле нас, до лудила... Али у јазбину, где звери бораве можемо и ми, где се звери множе, можемо и ми, за спомен нерођеном брату или сину, од открића, бољи начин смислити нисте могли, а гробови нису стазе.

И смеје се, лудица.

За недељу дана идемо у Алжир!

У оку јој искрица заигра. Уместо да чудесни дар разделимо и све што нас окружује да очарамо, времена нема. Нашим траговима не могу тенкови да газе. Да, постоје гробља, где нас са свих страна дочекују непозната лица, поклони, свеће и намењено, недељом и празницима, у бездомној земљи празник за нас.

И смеје се, лудица.

За недељу дана идемо у Алжир!

У оку јој искрица заигра.

Изненађење

’’...као да се магла спусти
напокоња
и битија неста,
кад безбратственик бестрв
јабуку свих зала
наче... ’’
С.Д. Ловић (Инок и смрт)



    Петком увече Раша узјаше бицикл и извезе се до кеја, где седи, пије вино и пуши. Ту се он фино угнезди и загледа се преко реке у помрчину. Њега море црне слутње – педесет му је година, а нема ни кучета ни мачета, нити су жене њега икад интересовале, нити путовања, књиге, биоскоп или радио, новине никад није читао и ето – проживео пола века. Дању радио, ноћу попио по коју па спавао и у недоглед тако. На одмор никад није ишао, ни са ким се није дружио... и тако би сваког петка-вече размишљао, на том месту би стао, спаковао празну, винску флашу у торбичак, узјахао бицикл и вратио се у свој брлог. То је и сада учинио, али му пажњу привуче плакат, залепљен на огласној табли, испод уличне светиљке, на коме је била фотографија једне лепотице у бикинију, а испод ње натпис:

  МОРЕ ВАС ЗОВЕ

  АГЕНЦИЈА ТА И ТА ВАС ВОДИ ТУ И ТУ ЗА МАЛЕ ПАРЕ                     ТЕЛ. ТАЈ И ТАЈ

  -    Отићи ћу на море.. – севну Раши мисао као муња.
  Он се сети колико само уштеђевине има и помисли за кад па да је чува? За сахрану? Ујутру седа на први воз и правац – море! Тад Раша својски нагази на педале, да што пре стигне кући да се спакује. По први пут у животу срце му заигра и крв му јурну у главу. Замишљао је себе у загрљају оне девојке са плаката, а око њега ситан песак, море, галама, смех...
У тако еуфоричном расположењу, заборави на канал који су тог јутра ископали радници комуналног, због увођења грејања, предњи точак пропаде и Раша се вину у ваздух, једном се окрену око себе и страховито удари главом у ивичњак, да би се, потом, откотрљао низ насип, где га река узе у свој загрљај. Није стигао ни да јаукне од изненађења, на лицу му остаде урезан осмех, док га је матица носила ка његовом циљу – ка мору...