Пре него што сам могао да се навикнемна многе промене, твој изглед је био права трагедија. Имао сам слику твог младалачког лица на уму. Чудно је како се дружимо на старим сликама... Увек сам био заузет радом, радом, радом, читањем, слушањем других, итд ... Тад си ти била ти. Ретко сам време проводио шарајући прстима, очима или умом твоје лице. Једног дана неко је узео слику од мене, код тог неког, недавно је угледах. Помислио сам: "Ко је та смешна старица?" Нисам могао препознати младу особу у потрази за тобом. Искривљене, некарактеристичне боре, насмејане, као да каже, "Хеј! Да ли ме се сећаш?" Након почетног шока и тона смедеревке схватио сам. Зато су многи, значи, различито реаговали на мене сада. Огледало ме није видело скоро цео век. То није био мој сјајни ореол, као што сам некада мислио, ни твој, беспослен, сад те гледам, с много више поштовања, овај изобличени старац гледа старицу. Али, знате, та стара жена, којa изгледа као сасушена шљива, као некад, и даље гледа свет са чуђењем, као девојчица од пет година, још увек се смеје глупим стварима, и ово старо срце уморно, сада воли са мање предрасуда.
Нема коментара:
Постави коментар