Пало свести стање, а свест јој је била рањена, мраморно у недрима од земљотрeса у Титограду.
Кукала је ноћу:
" Изгледа да изгоресмо, изгледа да у уздасима сагоресмо! "
Али, није се она смрти бојала, мада је млада замукла.
Лађа је у Бар стигла, каже, месец су дана плен истоварали,
пре 100 година, каже, стари је учио да диже рукама, не леђима.
И смеје се, лудица.
За недељу дана Идемо у Алжир!
У оку јој искрица заигра. Замало се нисам од задовољења угушио, али трорука наша белица лоза, свашта нас је
чинити нагонила.
Не би ли јој, мислим се ја, било тешко да погоди шта се
одиграло беше, кад је она са својим псом разговарала на
степеништу древном, како некрст на Бога лаје и кревет у нереду смрти наше од смртности бранио?!
И смеје се, лудица.
За недељу дана Идемо у Алжир!
У оку јој искрица заигра. Било како било, народе мој што усеве обележаваш костимима нашим и кад гуска стигне,
крените да је дељете, зубима, ножевима, крилима... Три дана. Гробље и орање не заборавите, јер није могуће у тим
тријумфима присетити се да нити нам жита рађају,
нити у нашој машти поремећеној и исто тако наших гонича ко фењер пали и хушка.
И смеје се, лудица.
За недељу дана Идемо у Алжир!
У оку јој искрица заигра. Раскош неком а на главе да нам
усијана мисао пада
- Устукни у безмерје својим ласкањима! И тупошћу у
очима смрти, искреност не може да шкоди. Нека не спавамо више, док око на таму се не свикне и афричке мачке бесне, што послате да од класја нам шушти празна слама и
љубазност баца у празна одушевљења.
И смеје се, лудица.
За недељу дана идемо у Алжир!
У оку јој искрица заигра. Снегови у мају + туча. Читава наша је заслуга само плитке ровине, да ништа нам не
израсте, до мака и конопље, да бијемо вампире, да гледамо их очима у којим је, заклињем се, било љубави и сладуњавог нектара...
Гавран нам сада место паса лаје, ох, на град где су шоље чоколаде.
И смеје се, лудица.
За недељу дана идемо у Алжир!
У оку јој искрица заигра. Јасле су нам затроване, сребрне да очи боду. Грешка коју учини према будали, природа лако
надокнађује и време се лудо наоблачи, каже:
" Што сте ми смешнији, то сте ми глупљи. Немајући чега
да се бојите, да стрепите, изађите у кућним хаљетцима,
гром да вас убије док здравите пријатеље! "
И смеје се, лудица.
За недељу дана идемо у Алжир!
У оку јој искрица заигра. Усуд? Шта је усуд док спава? Док се непца сладе овом густом течношћу гордости, пожурите,
нека вам сутлијаш спреме, нека вам бели лебац испеку, око три изјутра, на међи и заради, с боговима и људима ( да неспоразума не би било ), здравимо пријатеље на вратима,
на капијама, на тремовима, да крст нам преузму.
И смеје се, лудица.
За недељу дана идемо у Алжир!
У оку јој искрица заигра. Навика нас зближава. Времена нема. Поносна је као кула. Чак нас поистовећују са онима који никог се не боје, у крви нам земље постоје, да не постоје
опере, лајали би наши пси, док земља глође неодбрањене
ровове, остадосмо да вечерамо сви заједно, као да се вила
појавила и наредила. Заталаса се река, задиркујући нас
простачким шалама.
И смеје се, лудица.
За недељу дана идемо у Алжир!
У оку јој искрица заигра. Будући да је свако од нас имао разлога да непрестано квасећи грло, раоник вуче, сунчан дан
да отпева. Времена нема. Мртве пијане испратише нас
у хотел, а тамо, у сну дотекле су мисли и никакав одређен одговор с њима. Не броје се више, у оној срџби, за срџбу
времена нема. Ми имамо посла и да нас тенкови газе. Не броје се више увреде.
Без икакве сумње воле нас, до лудила... Али у јазбину, где звери бораве можемо и ми, где се звери множе, можемо и ми, за спомен нерођеном брату или сину, од открића, бољи начин смислити нисте могли, а гробови нису стазе.
И смеје се, лудица.
За недељу дана идемо у Алжир!
У оку јој искрица заигра. Уместо да чудесни дар разделимо и све што нас окружује да очарамо, времена нема. Нашим траговима не могу тенкови да газе. Да, постоје гробља, где нас са свих страна дочекују непозната лица, поклони, свеће и намењено, недељом и празницима, у бездомној земљи празник за нас.
И смеје се, лудица.
За недељу дана идемо у Алжир!
У оку јој искрица заигра.
