’’...а ако упита нешто те људе,наићи ће на потсмех, туробну атмосферу у њиховим злим, мутним очима, и кад би то видео, човек би хтео да крене, али бивао је дезоријентисан, клео би се и намах би засветлео. Ето, такви су били људи тамо где зачех себе, где сада свој осмех више не познајем. Тамо је и ракија врло кисела и на улици нешто несносно смрди. Тамо је чак и звук стојадина другачији. То сам све схватио али касно...’’
То је, дословце, стајало у писму које је тог јутра, неадресирано, у свом поштанском сандучету пронашла госпођа Андрић, стара удовица која је живела уна истом улазу вишеспратне зграде, где и ја. Док се пењала уз степенице, освртала се и под мишком стезала ташну у коју је била ставила то фамозно писмо. Питала се од кога ли је, кад она нема живих рођака, нема деце ни пријатеља. Последње писмо које је примила било је од њеног покојног мужа кад је био у војсци. Буквално је улетела у стан и за собом залупила врата. У слабо осветљеној соби своје гарсоњере отворила је коверат плаве боје. Након ишчитаних редова, тотално збуњена, вртела се по стану не испуштајући то парче папира. И тако до вечери, када је већ стоти пут то прочитала и када је решила да неком открије своју тајну. Прва је била касирка из оближње самоуслуге и то домунђавање између ове две привукло је пажњу многих доконих знатижељника који су ту, у близини, беспосличарили, тако да се око касе за тили час створи велика гужва и листа осумњичених се великом брзином надограђивала. Све је то помно пратио шеф самоуслуге и решио да испита ствар. Када је сазнао о чему се ради, закључио је био да би најпаметније било обавестити полицију, што је, на опште одобравање и учинио и за неколико минута, забринута гомила немо је посматрала плаво-бели полицијски стојадин како одвози госпођу Андрић у станицу. Након краће консултације, полицајци су вратили госпођу Андрић у њен стан, попили кафу и појели по коју ванилицу са њом, рекли јој да ништа не брине и да ће све бити у реду. Те ноћи госпођа Андрић није ока склопила, дубоко се замислила над својим протеклим животом и први пут у животу будна зазорила, са осмехом гледала излазак Сунца.
Након нешто мање од недељу дана, сви су били заборавили на ово писмо. Сви, сем госпође Андрић, која и данас са видним узбуђењем препричава овај догађај, и мене, који сам тог дана, из пуке обести, једну од својих неуспело започетих прича спаковао у коверат плаве боје и убацио у њено поштанско сандуче.
