звер са зубима од жада

1.


откако се ту
угнездила
испод наше стрехе
страшна стоока стоуха
звер са зубума од жада
звезде престаше
да нам намигују
и нема оста
на зиду да виси слика



2.


откако се ту
угнездила
тик изнад прозора
поганог језика и задаха
звер са зубума од жада
да ме милуе
престаде твоја коса златна
и нема оста
на зиду да виси слика


3.


откако се ту
угнездила
и ларве излегла
црне урне чађи пуне
звер са зубума од жада
да ми намигује
весело твоје окце преста
и нема оста
на зиду да виси слика


4.


откако се ту
угнездила
дуго нас је грицкала
халапљива трула завидна
звер са зубума од жада
ишчезе враголастог смеха твога
да ме зором буди
и нема оста
на зиду да виси слика


5.

и све кад је појела
страшна стоока стоуха
поганог језика и задаха
халапљива трула завидна
звер са зубума од жада
мирно је одлетела
кућу нашу да руше
ларвама црним урнама пуним чађи
оставила
и не оста ни нема
на зиду да виси слика

Бајбај Лулу

    Сваке вечери око шест стигнемо да будемо заједно. Нисам сигуран колико дуг ће бити наш пут? Ваша снага бледи и дух,  и варница ратнице који сте некада поседовали, све је скоро избледело.
    Молим се за Вас стално, да Вас бар јато птица однесе или, да одјашете на леђима једнорога у ноћ, само да не постанете гозба црву.

  Ја, да сам Бог, лечио бих Ваша леђа, искоренио те канцерогене туморе и да ми опет будете добро. То крварење, грђи бол сваке ноћи постаје најгори. И док Вам сам перем и превијам рану, и чујем, осећам ваш бол. Молим се за Вас стално, да Вас бар јато птица однесе или, да одјашете на леђима једнорога у ноћ, само да не постанете гозба црву.
   Бог зна да се молим и молим, сваки дан и ноћ за то. И многе ноћи сам лежао будан, ум одбија да заборави... Овог маја ће бити Ваш 26. рођендан. Моја драга Лулу, моје драго насмејано лице, моје драге слатке речи, моје најдраже, дивне плаве очи.
   Знам да смо сви привремено ту, да сви морају да напусте овај свет једног дана... Молим се за Вас стално, да Вас бар јато птица однесе или, да одјашете на леђима једнорога у ноћ, само да не постанете гозба црву.
   И наш начин изласка је непознат. Ми никада не желимо да наши ближњи издрже таква суђења. Ја сам рекао Господу:

"Ако мора да је узмеш, узми је Господе, али не овако... Не сада... Молим те, Боже, не на овај начин!" Молим се за Вас стално, да Вас бар јато птица однесе или, да одјашете на леђима једнорога у ноћ, само да не постанете гозба црву.

И сад – шта ја да радим?

    Возимо Апља и ја нека дрва мом сељи. Грабова. Ноћ... Магла... Возимо и ћутимо... Пушимо... Он Бест, а ја Див. Апља се нервира а ја – ’ладан к’о шприцер а он млађи од мене, пфффф... и кажем му ја Апљо, зајеби се нервираш, а он ништа, ћути и бечи се к’о вампир. Па, изеш му јарца, опет ћу ја, ће нам плати за месец дана и другу рату, шта сад, дај да стигнемо, замезимо мало, попијемо, ће видиш – а он се само окрене и пљуне кроз прозор.
    И... заглавимо се ми ! Он мени и оца и мајку и семе и племе и... Почне киша, а ’ладно, ’ладно и он бруууум, врууууум, ма јок. И потурам ја под точкове и ћебе и картоне и неке дашчице нађем иза, ту, тц! Апља извади онај његов мобилни, ал’ џабе, нема сигнал. Онда он почне да псује и шутира оне гуме. И псује, псује и одједном – ништа. Гле, па он пао! Апљо, Апљо – еј бре! Ја се дерем, а он гледа бело. Стрефило га... ту, на сред пута... и поче да звони онај његов мобилни, ал’ ђавола, ја не знам да се јавим, покис’о стојим и размишљам, нит’ сеља добио дрва грабова, прву рату целу, и мој део, Апља дао оном Томи за водомер, да му угради у село, а Апља умрео...А млађи од мене... и сад – шта ја да радим ?