Возимо Апља и ја нека дрва мом сељи. Грабова. Ноћ... Магла... Возимо и ћутимо... Пушимо... Он Бест, а ја Див. Апља се нервира а ја – ’ладан к’о шприцер а он млађи од мене, пфффф... и кажем му ја Апљо, зајеби се нервираш, а он ништа, ћути и бечи се к’о вампир. Па, изеш му јарца, опет ћу ја, ће нам плати за месец дана и другу рату, шта сад, дај да стигнемо, замезимо мало, попијемо, ће видиш – а он се само окрене и пљуне кроз прозор.
И... заглавимо се ми ! Он мени и оца и мајку и семе и племе и... Почне киша, а ’ладно, ’ладно и он бруууум, врууууум, ма јок. И потурам ја под точкове и ћебе и картоне и неке дашчице нађем иза, ту, тц! Апља извади онај његов мобилни, ал’ џабе, нема сигнал. Онда он почне да псује и шутира оне гуме. И псује, псује и одједном – ништа. Гле, па он пао! Апљо, Апљо – еј бре! Ја се дерем, а он гледа бело. Стрефило га... ту, на сред пута... и поче да звони онај његов мобилни, ал’ ђавола, ја не знам да се јавим, покис’о стојим и размишљам, нит’ сеља добио дрва грабова, прву рату целу, и мој део, Апља дао оном Томи за водомер, да му угради у село, а Апља умрео...А млађи од мене... и сад – шта ја да радим ?
Нема коментара:
Постави коментар