У више наврата, нисам се усудио да погледам себи у очи, да се суочим са погледом свог одраза из огледала. Не знам, опасне су то ствари. Стидети се од самог себе а не усудити се на исповест, признање. И тако... Сада седим, бленем низ тренутке који ме заобилазе, а са огледана на зиду, боде ме онај поглед. Одувек ми је мањкало одлучности или сам само исувише бринуо због последица. Ипак, окрећем главу полако, полако, чини ми се читаву вечност и у тренутку кад се сусретну два пара црних очију, огледало пуца. Знао сам! Још седам година несреће. Ето...
Нема коментара:
Постави коментар