Алкохол прво омами човека, човекову свест и савест, а онда га тихо и упорно трује. Несрећа је у томе да он није свестан шта се са њим збива док не доживи тешка оштећења у социјалној области живота. Омамљени мозак алкохоличара није у стању да прихвати туђа искуства и примедбе, нити је, пак, у стању да донесе неке стварне закључке:он је тежак болесник, што он, на жалост (или на радост крчмара, који негирајући ову болест, само је више поспешују), не види. Јутро. Небо облачно, сиви се облак до облака слутећи најгоре... Најгоре је кад ти природа слути, за тај дан, за који не можеш да погрешиш да ти доноси зло, а ти ипак куваш, бунован, прву јутарњју кафу, износиш боцу на астал и наздрављаш сам себи, донесе тако што. Кад, оно, стотинак метара изнад северне стране хоризонта, седам сјајних тела, летело је у правцу нас. Сви остадосмо без даха, мој син, снаја, унучад, свастика која нам баш донесе млека, њено кучиште, проклето било па оно, и поштар Бујиша, кривонога, беспаметна будала, али зет је ту у селу, па шта ћеш. Нису се кретала тако брзо кад дођоше негде на средину неба где и успорише па стадоше.
Мајку му јебем, сетих се приче оног лудог Станоја што је помагао око скеле, па ми није било баш све једно, а и постадох дубиозан око свих оних говоранција што учени свет галамише. Објекти су били поређани у изломљеној линији и били су врло згуснути, можда на међусобном растојанју од свега две – три своје ширине. Ја, згрожен, испустих флашу, на Бујишино опште изненађење, и зграбих једно од својих унучади и рекох свастики да бежи унутра, док је мој зет, јебем га у уста, бленуо, повукох и њега и сви уђосмо у кућу.
Чим ја истрчах напоље, оно што сам прво приметио била је светлост, али не она светлост налик на ове наше обичне, сељачке од 40 свећа, већ је то била светлост слична оној коју је описао Лукс, при његовом првом сусрету са суперниорнијим бићима, ах, та светлост којом су летелице зрачиле, била је некако бела, разликовала се од светлости звезда, ова је била некако беља, личила је на светлост оних неонских лампи које осветљавају дискотеке широм наше напаћене земље, на оне ултраљубичасте лампе на изборима, али само са модрикастом нијансом. Ја падох на колена. Знао сам да то Господ не шаље, јер већ сам видео пар његових возила, прошле године, око Благовести, не, ово је дело Нечастивог, кад морам да га напишем великим словом, зет излете из куће, уз запомагање, деца су вриштала, чак и моја јадна свастика је огулила колена, док га они пребацише на матични брод.
Вратише га они, за, цирка пет минута и он крене у расправу самном, о томе да ли је човек Социјално биће, као примарно биолошко и психолошко... и Бујиша га смири својим методама, наслеђеним из оних времена, и ја рекох својој породици да је најбитније остати прибран у ситуацијама налик овој, јер алкохоличар треба да зна оно што никако не може и неће да прихвати: да је његова болест подмукла, упорна и немилосрдна.
Десет година после овог догађаја, сећам се свих њих, погинулих у Хрватској, па чак и оног Бујише, обезнањеног, и није било њима лако, кажем себи, сви су они били алкохоличари, јебем ти алкохох и шта ли је то. А прошле године, у марту, скоро никад не бих заспао а да не усним своје покојне, враћају се они у своју кућу, а то није добро. Наставио сам са пићем, а они проклетници ми на ливаду слећу, од њих нема помоћи.
Доктори разни ми прчају, али шта они који мој курац знају. Што не дођу да виде те људе, боље речено људиће како ми по кући вршљају. Делиријум трменс, кажу, море набијем их ја на овај мој курац, изједе ме ова неизвесност сусрета са светом који је Изнад речи и шта беше рече онај филозоф о неким стварима које су изван људског поиманја, набијем и њега на овај мој криви...
Нема коментара:
Постави коментар