исповест р. љ.

    Силовао ме је, а каже да је било споразумно. Ни сама нисам знала где то лута тишина, ни сама нисам знала шта то тишина хоће, али осећања која је гајио према мени су била строго сексуална. Да ли је тишина била успавани белутак у коме ноће загонетно тајне и река? Скинуо ми је одећу, као и моја осећања. Тишина је клијала тамо где зри јадиковка, тишина је тајне тајна чула брид. Ја се сада надам за унцу исцељења, дошла сам само због њега, али ме је лутање без трага сјебало - јер сам била остављена на цедилу. Из његовог, од беса клупка размота се псовка, из мог срца осрци се свирала, голи и сами у кревету, ја сам желела да има смисла ово мало што ми остало у глави.

   Тишина је одсјај напуштеног дома, зрели грозд таме и занета сном биљка, а ти, искористио си моје слабости које си увек био користио да будеш тужан очајан уз оно убићу се. Тишина је постојбина мртваца и камен је удвојен с њеним муком, али ја лицемерје нисам разумела, глумио је да се осећа тако тужно и занемарено, о слутњо са крајоликом жеђи, синоћ си ноћ ископнелом виду предала,нисам више твоја беба јер још увек желим и надам се можда, али претње се у коло хватају а затим плове низ окрвављена душе огледала.

   Ни једном се у животу нисам осећала тако усамљено, љубав имам за тебе, боли свака кост и на месечину сам кивна, на тај небески диск што се котрља по мојој рашчупаној коси. Зашто би ме силовао? Скоро све оно што је сада остало неће зауставити отапање,немам више мере, вида, мере, свести. Молим те, не криви себе, није твоја, потпуно је моја грешка, није његова моја грешка, ако је дозвољено да се искористи болесна жена.

   О, дал ће се ова шума у глави мојој извући из несвести?

   О, дал ће ико мртву душу моју оплакати?

   Сад само напред и треба признати да је све било самозлоупотреба.

Кинооператер

                                                                                                                                        За Стеву
 


     Доколица понекад уме да постане покретачка енергија, било за шта, за креацију, терор, мазохизам, а то је на својој кожи осетио Ђерђ Јожеф, средовечни кинооператер паланачког биоскопа, кицошког изгледа,бркова моделираних у танку црту изнад усана, седе косе, наравно – зачешљане мало у лево, обученог у чисто, мада старо и прекратко одело, намирисаног јефтином колоњском водом (бугарском). Све у свему, био је један типичан пример оног круга људи са осећајем ниже вредности, произашлог из стварних утисака још у детињству. Наиме, одрастао је без мајчинске љубави, улица га је учила како да се бори за голу егзистенцију, одрастао у биоскопу уз мирис целулоидних трака, мирис занесењака – филмофила, уз пригушену светлост и шаренило на екрану.
   
     Уторак је лењо глодао кости свог седамнаестог сата, паланка утопљена у језеро јесење магле, на улици само пси, мртво лишће, баре... У свом собичку, хладним пивом је гасио своју бескрајну жеђ Ђерђ Јожеф, локални кицош, кинооператер. Тишину је нарушавало неприродно крчање које је допирало из прастарог радио-апарата, на столо чланак исцепан из ко зна којих новина, насловљен:

     ‚, Европа пре најезде хришћанства са истока ’’ Подигао га је са стола, масног и црвоточног и дуго је зурио, у њeгa непомично. Брк му је поигравао у ритму ветра, који је тог тренутка почео да завија и разноси маглу са сивих, глувих и пространих улица. Са интересовањем је читао, ваљда по стоти пут у себи, па наново тихим шапатом, па онда испрекидано (док је узимао по који гутљај из дугачке, браон флаше) сасвим на глас: ‚, Вековима је скакање преко ватре било магијски начин да се поспеши раст летине у Европи, као што је то био случај и у Грчкој и Риму. Примери за то су скокови које изводе Шкоти у игри званој Морис, да би летина била добра, Белгијанци су играли око ватри у знак весеља и прескакали их Швајцарци, такође, обично усред лета, маскирани би ударали жестоко кијачама и бакље дизали високо – како би жито израсло високо...’’

      Размишљао је после овог дуго и питао се – где је он то потрошио време? Да ли је он дизао у вис бакљу у знак весеља или само флашу, глас? Коме се он радовао, за кога је, сем за себе, живео? За нови дан, за нови филм, нову неотворену бутељку? Но, све оно што му је у животу било радост, сада је мучење, гушење, досада... Али коме душу да отвори, коме да се изјада? Ово место је за њега било глуво, он је за ово место био нем, у недоглед. Зар су му једини пријатељи предмети, ортопедско помагало – кревет и лавабо, пожутео и испуцао под оштрим зубом времена?

     Склизну суза низ кицошев чист образ и он болно уздахну, док је испод стреје допирао звук монотоније – гу, гу, гу, голубице су бесомучно филозофирале. Прилегао је да одмори, средовечни губитник и за тили час заспа. То су тренуци кад се соба испуњава духовима:
   -    ...ни пиво није попио... – прошапута Ривер Феникс.
   -    ...ништа није ни јео... – надовеза се Фернандел.
   -    ...заспао обучен, тц, тц,тц... – уздахну Брус Ли.
   -    ...чујеш га како само тешко дише... – забрину се Дин Мартин.
   -    ...да, јако је узнемирен... – снисходљиво одговори Грета Гарбо.

     Тргнувши се неприродно, пробуди се нешто после поноћи. Био је блед и мокар од зноја. Уснио је био празну биоскопску салу, из звучника се ширила психоделична мелодија, слична оној из филма Забриски поинт, са свих страна су долазили буљуци хистеричног смеха. На платну нејасне слике, међу којима некад разазна себе, обученог у бело у задивљујућој пози, гламурозном скоку преко ватре...

     Лице Ђерђа Јожефа се озари. Схватио је поруку коју му је ко-зна—ко упутио у облику сновиђења.Схватио је у чему је његов проблем. У неиспуњеном дану, доколици, празној биоскопској сали… Зло које га је јело било је на целулоидној траци, у звучницима, на платну, у шкрипи дрвених седишта. Биоскоп га је лагано претварао у себе. Кинооператер је временом постао мутант, асимилована врста – Човек Биоскоп!

     … а хтео је да путује, да плови разним морима, да види егзотичне земље, лепе жене, проба сва јела света, вина из Аргентине, попне се на пирамиду, попне се на Statue of Liberty… И све је он то већ видео, али туђим очима! Напокон се одлучио на тај корак! Спаковао је малобројне ствари у коферчић, савио онај исечак и ставио га у џеп, стрмоглаво се сјурио низ степенице на улицу, мокру и сабласно празну. Дуго је, дуго стајао испред зграде биоскопа И зурио у њу као омађијан.

     Недуго иза зоре, док се варљиво јесење сунце пробијало кроз маглу, корачао је полако, погрбљен, истрошеним путем поред мочваре. Из далека је допирало брујање мотора, неког крша од возила. Ђерђ Јожеф застаде и испружи палац. Видевши га тек на неких десетак метара, стари камионџија нагло закочи и заустави се тик уз њега.
   -    ‘ајде, упадај… - отвори му врата стари камионџија и овај прво убаци коферчић, кисело се насмеја, уђе и залупи врата.
   -    Докле ћеш?
   -    Што даље, то боље… - са уздахом је констатовао кицош.
   -    Де, попи мало…
     Узео је флашу и добро потегао. Са радија је цурила нека сетна народна мелодија коју прекиде дубок, мушки глас:
‚, Нашу паланку потресла је немила вест... Ноћас је изгорео наш биоскоп... И поред лавовске борбе ватрогасаца, ништа није спасено... Процењује се да је изгорело преко три стотина ролни филма, сав инвентар и уређаји. Да несрећа буде већа, пронађено је и тело Ђерђа Јожефа, кинооператера који је страдао у пожару. Сахрана ће се обавити сутра у 13 часова на новом паланачком гробљу...’’

     Иза вести нова сетна мелодија.
   -    Свашта… - зачуди се камионџија и потегну мушки из флаше.Сунце је већ било високо, дуг пут за њима, испред њих још дужи и не знају ни један, ни други хоће ли он донети нову доколицу или…

замисли

замисли да сва моја сећања
уплетена у твоје плетенице
нагло промене смер
и претворе се у будућност
би ли тада била моја кротка срна
или би плетенице расплела
пустила да се распршим кроз време
да ми лице посиви
као да је од јесењег ветра сачињено

замисли да сви моји кораци
уплетени у твоје вековне боре
нагло промене смер
и претворе се у сузе
би ли њих сироте у свилу своју примила
или би кораке у глиб усмерила
пустила да се заглибим у време
да ми осмех посиви
као да је од јесењег ветра сачињен

замисли да сви моји додири
док се шарене широм тела твог од река
нагло промене смер
и постану годови у туђем ораху
би ли тада хаљину растворила
светлошћу свеће груди умила
или би додире по жилету прошетала
том крвљу плавом небо и језера осликала
у сиво јесењи ветар оденула да се врти у круг

би ли од сећања постељу сачинила
прозоре затворила

би ли од корака облаке изаткала
светло утулила

би ли од додира громове саставила
нага и топла

са јесењим ветром љубав водила
би ли се то тако жељна усудила

 

не знам

откуд ми само храброст
да нарушим мир
одајa њене немилосрдности
не знам
бог зна

камен

о камену суви кад у теби
почне ово раздање да куца
погледај и види где ми се поглед гаси
жељан
мириса осмеха погледа искреног
њеног

Све слике

Пре него што сам могао да се навикнемна многе промене, твој изглед је био права трагедија. Имао сам слику твог младалачког лица на уму. Чудно је како се дружимо на старим сликама... Увек сам био заузет радом, радом, радом, читањем, слушањем других, итд ... Тад си ти била ти. Ретко сам време проводио шарајући прстима, очима или умом твоје лице. Једног дана неко је узео слику од мене, код тог неког, недавно је угледах. Помислио сам: "Ко је та смешна старица?" Нисам могао препознати младу особу у потрази за тобом. Искривљене, некарактеристичне боре, насмејане, као да каже, "Хеј! Да ли ме се сећаш?" Након почетног шока и тона смедеревке схватио сам. Зато су многи, значи, различито реаговали на мене сада. Огледало ме није видело скоро цео век. То није био мој сјајни ореол, као што сам некада мислио, ни твој, беспослен, сад те гледам, с много више поштовања, овај изобличени старац гледа старицу. Али, знате, та стара жена, којa изгледа као сасушена шљива, као некад, и даље гледа свет са чуђењем, као девојчица од пет година, још увек се смеје глупим стварима, и ово старо срце уморно, сада воли са мање предрасуда.

неће

ниоткуда паде сен
и ледени дах 

окружи га
неће
није још све рекао
а све је продао

молба

удари ме већ једном
зраком својим свиленим сунце
не сналазим се добро
као што видиш
у сновима

Како онај филозоф каже...

  Алкохол прво омами човека, човекову свест и савест, а онда га тихо и упорно трује. Несрећа је у томе да он није свестан шта се са њим збива док не доживи тешка оштећења у социјалној области живота. Омамљени мозак алкохоличара није у стању да прихвати туђа искуства и примедбе, нити је, пак, у стању да донесе неке стварне закључке:он је тежак болесник, што он, на жалост (или на радост крчмара, који негирајући ову болест, само је више поспешују), не види. Јутро. Небо облачно, сиви се облак до облака слутећи најгоре... Најгоре је кад ти природа слути, за тај дан, за који не можеш да погрешиш да ти доноси зло, а ти ипак куваш, бунован, прву јутарњју кафу, износиш боцу на астал и наздрављаш сам себи, донесе тако што. Кад, оно, стотинак метара изнад северне стране хоризонта, седам сјајних тела, летело је у правцу нас. Сви остадосмо без даха, мој син, снаја, унучад, свастика која нам баш донесе млека, њено кучиште, проклето било па оно, и поштар Бујиша, кривонога, беспаметна будала, али зет је ту у селу, па шта ћеш. Нису се кретала тако брзо кад дођоше негде на средину неба где и успорише па стадоше.
  Мајку му јебем, сетих се приче оног лудог Станоја што је помагао око скеле, па ми није било баш све једно, а и постадох дубиозан око свих оних говоранција што учени свет галамише. Објекти су били поређани у изломљеној линији и били су врло згуснути, можда на међусобном растојанју од свега две – три своје ширине. Ја, згрожен, испустих флашу, на Бујишино опште изненађење, и зграбих једно од својих унучади и рекох свастики да бежи унутра, док је мој зет, јебем га у уста, бленуо, повукох и њега и сви уђосмо у кућу. 
  Чим ја истрчах напоље, оно што сам прво приметио била је светлост, али не она светлост налик на ове наше обичне, сељачке од 40 свећа, већ је то била светлост слична оној коју је описао Лукс, при његовом првом сусрету са суперниорнијим бићима, ах, та светлост којом су летелице зрачиле, била је некако бела, разликовала се од светлости звезда, ова је била некако беља, личила је на светлост оних неонских лампи које осветљавају дискотеке широм наше напаћене земље, на оне ултраљубичасте лампе на изборима, али само са модрикастом нијансом. Ја падох на колена. Знао сам да то Господ не шаље, јер већ сам видео пар његових возила, прошле године, око Благовести, не, ово је дело Нечастивог, кад морам да га напишем великим словом, зет излете из куће, уз запомагање, деца су вриштала, чак и моја јадна свастика је огулила колена, док га они пребацише на матични брод. 
  Вратише га они, за, цирка пет минута и он крене у расправу самном, о томе да ли је човек Социјално биће, као примарно биолошко и психолошко... и Бујиша га смири својим методама, наслеђеним из оних времена, и ја рекох својој породици да је најбитније остати прибран у ситуацијама налик овој, јер алкохоличар треба да зна оно што никако не може и неће да прихвати: да је његова болест подмукла, упорна и немилосрдна.
  Десет година после овог догађаја, сећам се свих њих, погинулих у Хрватској, па чак и оног Бујише, обезнањеног, и није било њима лако, кажем себи, сви су они били алкохоличари, јебем ти алкохох и шта ли је то. А прошле године, у марту, скоро никад не бих заспао а да не усним своје покојне, враћају се они у своју кућу, а то није добро. Наставио сам са пићем, а они проклетници ми на ливаду слећу, од њих нема помоћи.
  Доктори разни ми прчају, али шта они који мој курац знају. Што не дођу да виде те људе, боље речено људиће како ми по кући вршљају. Делиријум трменс, кажу, море набијем их ја на овај мој курац, изједе ме ова неизвесност сусрета са светом који је Изнад речи и шта беше рече онај филозоф о неким стварима које су изван људског поиманја, набијем и њега на овај мој криви...