Коњски осмех

 

Дан увукла до дна, сви смо држали свој дах. А коњски осмех твој,  Савет, у граду званом Милет, ставио је сваком на јаја гранату. Квалитативни скок, наше колективно најбоље. Држећи се, приморана, за шупље, да бар имала мало учтивости и бесмислени мали разговор, коњски осмеху, звршио би се рахитичним загрљајем. Избегавање породице слона у соби, наша болна историја недела и грешака, дрво је осветљено, с

оба весело украшена. Нема те, центру, Церизубо, задаху... Нема те... Сви шарени реквизити нашег детињства. Мама кувана.

Своју најбољу претпоставку сваког нашег, једном адолесценту

омиљена храна. Твоје две сисе, мој старији и млађи брат и ја.
И тата, одгризао јој језик и покушао да остане јадац, као мама се изјаснила да уради. На пола пута кроз вечери, неколико врућих маслаца, коњски осмех твој, крцају му кола. Мали разговор окренуо се на озбиљан, и као да смо били сви истински кући. Одрасли људи брзо се сведуна слинаву, ситну децу. Седе за столом са својим доминантним Оцем. Старе ране отвара и крваре на најбољу шустиклу мамину. Столњак. Храна постала хладна због недостатка интереса, очи закрвављене
и заклетве и псовке помешано са веселомпразничном музиком
на стереу. Ахилова пета уследила и твој Отац је беснео, како је наводио вербално своја разочарења у твојим бројним неуспесима. Твој нови муж замахнуо на њега и жене, мангупски. Он и његова мала муданца, побегао кроз врата, и одвезли се право у предграђе Милета са, не једном речју, од збогом што је изговорио, и прегршт псовки, чак остављајући

и за децу поклоне. У сузама, коњски осмеху, побегла си назад у

своју стару собу и открила, деца се сакрила у ормар и сљуштила боцу вискија. И остали смо брзо завршили. Кувана Мама је почела да плаче и никада није престала. И сви краљеви коњи и сви краљеви људи се никада нису вратили у ваш дворац

поново заједно. Ја ставио своју кацигу, замахнуо ногу преко мог бицикла и кренуо у планине, остављајући тебе, коњски осмеху, гледајући те у мом ретровизору. "Мир на Земљи и добра воља према мушкарцима ", не раде за свакога. Муж ти изби зуб по зуб по зуб. Надам се, можда ћемо покушати поново

следеће године. Није свако да има ту срећу да се радује у срећи куће и огњишта. Ми смо сви другачији, долазимо из различитих средина и породичне ситуације. Разговор са пријатељем је семе написаног.Неки од нас нису такве среће као и остали, коњски осмеху. И мислим да сви могу да се носе.
Можда друга страна оног што замишљамо и желимо да то буде.

Породица ствар је компликована.

Угаси светло

 

И ја сам узео два месеца одмора као и ти. Не мислим да је ико приметио.Тако је на друштвеним медијима, речи које живе само један дан или два. Окрећу космичке прашине, сајбер и 3аборављен као такав. Као пролазна мисао у твом уму, сад овде и онда брзо отишла. Замењена си са неколико стотина или хиљада више. "Стари Песници никад не умиру. " Али за једну

неизречену мисао, свако ће пропустити своје мисли и речи. Као што сам превише фејдован,одлазим да напишем  још једну књигу. Спичкала си своје време овде сигуран сам да ћеш и тамо. Будите добро, госпођице, да буде добро, сви сте креативни људи. Све речи малтретирају као и ти. С поштовањем потписао, Још један стари песник. Видевши ствари за оно зашто заиста јеси важна. Друштвени медији нису лајфстајл. То је разонода, рекреативни подухвату најбољем случају. Најбоље си знала узети и уживати. У малим дозама, избегавала опсесију. Стварни живот и живот. Морамо да прошетамо,отвори очи. Угаси светло.

Саша Д. Ловић *** Највећи песник који је икада ходао куглом земаљском

( за све који преозбиљно схватају заменицу Ја )

Узевши и обзир да је људски ум
чудо и да ће овај текст
свако протумачити како му се хоће,
писаћу очигледно, без симбола и метафора
и нећу писати између редова.
( прим. Аутора )

   Све што сам Ја учинио, вођен Поезијом и графемама као средством изражавања моје генијалности , сада, у свој тој историјској величини, изгледа као да је то управо оно што је требало учинити, као једино могуће што је један Песник мог кова и могао да учини.
Величина изузетних мудрости је у томе што достигну правовременост те генијалности. Ја сам то постигао првенствено зато што сам, као припадник класе стваралаца, знао, у тражењу, увек да пођем од теорије Поезије, коју сам оплемењивао праксом, и на тој пракси градио нове елементе теорије.
   Ја сам, као нико пре мене, нико на целој кугли земаљској, имао ту способност, да у развоју сопствене генијалности, на одлучујућим раскршћима – прекретницама тог развоја, увек нађем права решења.
   Прво такво раскршће је у избору до такве Поезије која ће бити у стању да организује графеме као средство изражавања моје генијалности и заузме водећу улогу у светској књижевности. Процес тог тражења постаје изоштренији већ 1988. године, али пут, тада откривен, постаје пут Поезије тек 1997. године , а то је онда када сам Ја постао први човек светске авангарде.
   Није смо у питању супротстављање ефемерности у Поезији. И други су били против ефемерности. Реч је у избору решења, а Ја сам управо то нашао.
Прво: Поезија се мора вратити масама и усмености уопште, и , пре свега, ослонити се на њихову акцију.
Друго: Песник на врху мора бити Човек из маса, онај који се доказује у свакодневним окршајима са Непријатељем усмености и исконског уопште.
   Од 1997. до 2001. године, Ја сам, на претходно нађеним решењима, створио монолитну Поезију кја је постала истинска Поезија маса и најзначајнији чинилац у светској књижевности.
Моја лична генијалност, нема сумње, достигла је трајну вредност по томе, што сам Ја налазио решења узимајући у обзир сва претходна искуства, ранијих покушаја Песника, нажалост неуспешних али изузетне школе за Мене, укључујући и искуства свих ранијих гибања у светској књижевности.
   Ја сам у свему томе Своје основно усмерење темељио како на теорији Поезије тако и на практичном постављању Поезије у простор. И да подвучем да Мој рад никад нисам посматрао изван светскости и испод положаја који му у светској књижевности по заслузи и припада – а то је сам врх!
   Ја сам, реално сагледавајући односе снага, и међу графемама као средством изражавања моје генијалности, и у светској књижевности уопште, сагледавајући кретања и последице дубоких промена, које изазивају нова открића, стално тражио – и опет са теоријском основом Поезије – Свој пут, Своју самосвојност. Зато сам и често говорио да има много Поезија, али само је један пут до Ње.
   И да закључим: Ја сам пре свега онај који дела – стваралац. Такав сам израстао у водећег Човека у светској књижевности, такав сам израстао у најсветлију личност и у најауторитативнијег вођу у историји човечанства. За вас који Ме знате и волите, који следите мој пут, бићу увек најдивнији човек коме је све људско разумљиво. За вас ћу, с правом, увек бити Највећи песник који је ходао куглом земаљском.