Седео је обузет тремором и посматрао мачке које су пасле по оближњим ливадама. Или су то биле мечке, није битно, август је хватао залет, са Светим Илијом прошле су кише и жега је била несносна. На баштенском сточићу, беживотно је лежао ’’ Експрес ’’ од ко-зна-кад, празна, изгужвана кутија од цигарета и чаша – за коју се маши, али од тога одустаде кад угледа на дну туце удављених мува сирћетара. Атмосфером се ширио благи очај.
Јутрос, рано, обишао је своје родитеље, оплевио траву око гробова, ставио у вазу цвеће које је успут набрао, поседео мало, попушио неколико цигарета, уздахнувши је устао и отишао. Свратио је до кума да се поздрави, попио неку и вратио се кући. Ништа није јео од јутрос али није марио – јешће негде у граду. Огрнуо је сако, узео у руку црни, кожни кофер и кренуо. Није пуно био прешао, осврну се да још једном баци поглед на своју прошлост.
Док се удаљавао прашњавим, сеоским путем, неколико баба га је пратило погледом. И кад се изгуби из њиховог видокруга, једна стара уста проговорише:
- Човек продао кућу... да врати коцкарски дуг...
Стара рука, затим, описа крст и стара уста наставише:
... а знаш ли да је ћерка тога и тога пре неки дан...
Нема коментара:
Постави коментар