сомнилоквиј

Силовао ме је, а каже да је било споразумно. Ни сама нисам знала где то лута тишина, ни сама нисам знала шта то тишина хоће, али осећања која је гајио према мени су била строго сексуална. Да ли је тишина била успавани белутак у коме ноће загонетно тајне и река? Скинуо ми је одећу, као и моја осећања. Тишина је клијала тамо где зри јадиковка, тишина је тајне тајна чула брид. Ја се сада надам за унцу исцељења, дошла сам само због њега, али ме је лутање без трага сјебало - јер сам била остављена на цедилу. Из његовог, од беса клупка размота се псовка, из мог срца осрци се свирала, голи и сами у кревету, ја сам желела да има смисла ово мало што ми остало у глави.

Тишина је одсјај напуштеног дома, зрели грозд таме и занета сном биљка, а ти, искористио си моје слабости које си увек био користио да будеш тужан очајан уз оно убићу се. Тишина је постојбина мртваца и камен је удвојен с њеним муком, али ја лицемерје нисам разумела, глумио је да се осећа тако тужно и занемарено, о слутњо са крајоликом жеђи, синоћ си ноћ ископнелом виду предала,нисам више твоја беба јер још увек желим и надам се можда, али претње се у коло хватају а затим плове низ окрвављена душе огледала.

Ни једном се у животу нисам осећала тако усамљено, љубав имам за тебе, боли свака кост и на месечину сам кивна, на тај небески диск што се котрља по мојој рашчупаној коси. Зашто би ме силовао? Скоро све оно што је сада остало неће зауставити отапање,немам више мере, вида, мере, свести. Молим те, не криви себе, није твоја, потпуно је моја грешка, није његова моја грешка, ако је дозвољено да се искористи болесна жена.

О, дал ће се ова шума у глави мојој извући из несвести?

О, дал ће ико мртву душу моју оплакати?

Сад само напред и треба признати да је све било самозлоупотреба.

                                                                                                                                        За Стеву

     Доколица понекад уме да постане покретачка енергија, било за шта, за креацију, терор, мазохизам, а то је на својој кожи осетио Ђерђ Јожеф, средовечни кинооператер паланачког биоскопа, кицошког изгледа,бркова моделираних у танку црту изнад усана, седе косе, наравно – зачешљане мало у лево, обученог у чисто, мада старо и прекратко одело, намирисаног јефтином колоњском водом (бугарском). Све у свему, био је један типичан пример оног круга људи са осећајем ниже вредности, произашлог из стварних утисака још у детињству. Наиме, одрастао је без мајчинске љубави, улица га је учила како да се бори за голу егзистенцију, одрастао у биоскопу уз мирис целулоидних трака, мирис занесењака – филмофила, уз пригушену светлост и шаренило на екрану.

     Уторак је лењо глодао кости свог седамнаестог сата, паланка утопљена у језеро јесење магле, на улици само пси, мртво лишће, баре... У свом собичку, хладним пивом је гасио своју бескрајну жеђ Ђерђ Јожеф, локални кицош, кинооператер. Тишину је нарушавало неприродно крчање које је допирало из прастарог радио-апарата, на столо чланак исцепан из ко зна којих новина, насловљен:

     ‚, Европа пре најезде хришћанства са истока ’’ Подигао га је са стола, масног и црвоточног и дуго је зурио, у њeгa непомично. Брк му је поигравао у ритму ветра, који је тог тренутка почео да завија и разноси маглу са сивих, глувих и пространих улица. Са интересовањем је читао, ваљда по стоти пут у себи, па наново тихим шапатом, па онда испрекидано (док је узимао по који гутљај из дугачке, браон флаше) сасвим на глас: ‚, Вековима је скакање преко ватре било магијски начин да се поспеши раст летине у Европи, као што је то био случај и у Грчкој и Риму. Примери за то су скокови које изводе Шкоти у игри званој Морис, да би летина била добра, Белгијанци су играли око ватри у знак весеља и прескакали их Швајцарци, такође, обично усред лета, маскирани би ударали жестоко кијачама и бакље дизали високо – како би жито израсло високо...’’

      Размишљао је после овог дуго и питао се – где је он то потрошио време? Да ли је он дизао у вис бакљу у знак весеља или само флашу, глас? Коме се он радовао, за кога је, сем за себе, живео? За нови дан, за нови филм, нову неотворену бутељку? Но, све оно што му је у животу било радост, сада је мучење, гушење, досада... Али коме душу да отвори, коме да се изјада? Ово место је за њега било глуво, он је за ово место био нем, у недоглед. Зар су му једини пријатељи предмети, ортопедско помагало – кревет и лавабо, пожутео и испуцао под оштрим зубом времена?

     Склизну суза низ кицошев чист образ и он болно уздахну, док је испод стреје допирао звук монотоније – гу, гу, гу, голубице су бесомучно филозофирале. Прилегао је да одмори, средовечни губитник и за тили час заспа. То су тренуци кад се соба испуњава духовима:
   -    ...ни пиво није попио... – прошапута Ривер Феникс.
   -    ...ништа није ни јео... – надовеза се Фернандел.
   -    ...заспао обучен, тц, тц,тц... – уздахну Брус Ли.
   -    ...чујеш га како само тешко дише... – забрину се Дин Мартин.
   -    ...да, јако је узнемирен... – снисходљиво одговори Грета Гарбо.

     Тргнувши се неприродно, пробуди се нешто после поноћи. Био је блед и мокар од зноја. Уснио је био празну биоскопску салу, из звучника се ширила психоделична мелодија, слична оној из филма Забриски поинт, са свих страна су долазили буљуци хистеричног смеха. На платну нејасне слике, међу којима некад разазна себе, обученог у бело у задивљујућој пози, гламурозном скоку преко ватре...

     Лице Ђерђа Јожефа се озари. Схватио је поруку коју му је ко-зна—ко упутио у облику сновиђења.Схватио је у чему је његов проблем. У неиспуњеном дану, доколици, празној биоскопској сали… Зло које га је јело било је на целулоидној траци, у звучницима, на платну, у шкрипи дрвених седишта. Биоскоп га је лагано претварао у себе. Кинооператер је временом постао мутант, асимилована врста – Човек Биоскоп!

     … а хтео је да путује, да плови разним морима, да види егзотичне земље, лепе жене, проба сва јела света, вина из Аргентине, попне се на пирамиду, попне се на Statue of Liberty… И све је он то већ видео, али туђим очима! Напокон се одлучио на тај корак! Спаковао је малобројне ствари у коферчић, савио онај исечак и ставио га у џеп, стрмоглаво се сјурио низ степенице на улицу, мокру и сабласно празну. Дуго је, дуго стајао испред зграде биоскопа И зурио у њу као омађијан.

     Недуго иза зоре, док се варљиво јесење сунце пробијало кроз маглу, корачао је полако, погрбљен, истрошеним путем поред мочваре. Из далека је допирало брујање мотора, неког крша од возила. Ђерђ Јожеф застаде и испружи палац. Видевши га тек на неких десетак метара, стари камионџија нагло закочи и заустави се тик уз њега.
   -    ‘ајде, упадај… - отвори му врата стари камионџија и овај прво убаци коферчић, кисело се насмеја, уђе и залупи врата.
   -    Докле ћеш?
   -    Што даље, то боље… - са уздахом је констатовао кицош.
   -    Де, попи мало…
     Узео је флашу и добро потегао. Са радија је цурила нека сетна народна мелодија коју прекиде дубок, мушки глас:
‚, Нашу паланку потресла је немила вест... Ноћас је изгорео наш биоскоп... И поред лавовске борбе ватрогасаца, ништа није спасено... Процењује се да је изгорело преко три стотина ролни филма, сав инвентар и уређаји. Да несрећа буде већа, пронађено је и тело Ђерђа Јожефа, кинооператера који је страдао у пожару. Сахрана ће се обавити сутра у 13 часова на новом паланачком гробљу...’’

     Иза вести нова сетна мелодија.
   -    Свашта… - зачуди се камионџија и потегну мушки из флаше.Сунце је већ било високо, дуг пут за њима, испред њих још дужи и не знају ни један, ни други хоће ли он донети нову доколицу или…

сомнилоквиј

исповест р. љ.

Кинооператер

замисли

Пријави злоупотребу