Човек продао кућу

   Седео је обузет тремором и посматрао мачке које су пасле по оближњим ливадама. Или су то биле мечке, није битно, август је хватао залет, са Светим Илијом прошле су кише и жега је била несносна. На баштенском сточићу, беживотно је лежао ’’ Експрес ’’ од ко-зна-кад, празна, изгужвана кутија од цигарета и чаша – за коју се маши, али од тога одустаде кад угледа на дну туце удављених мува сирћетара. Атмосфером се ширио благи очај.

   Јутрос, рано, обишао је своје родитеље, оплевио траву око гробова, ставио у вазу цвеће које је успут набрао, поседео мало, попушио неколико цигарета, уздахнувши је устао и отишао. Свратио је до кума да се поздрави, попио неку и вратио се кући. Ништа није јео од јутрос али није марио – јешће негде у граду. Огрнуо је сако, узео у руку црни, кожни кофер и кренуо. Није пуно био прешао, осврну се да још једном баци поглед на своју прошлост.

   Док се удаљавао прашњавим, сеоским путем, неколико баба га је пратило погледом. И кад се изгуби из њиховог видокруга, једна стара уста проговорише:

   -      Човек продао кућу... да врати коцкарски дуг...

   Стара рука, затим, описа крст и стара уста наставише:

   ... а знаш ли да је ћерка тога и тога пре неки дан...

Коњски осмех

 

Дан увукла до дна, сви смо држали свој дах. А коњски осмех твој,  Савет, у граду званом Милет, ставио је сваком на јаја гранату. Квалитативни скок, наше колективно најбоље. Држећи се, приморана, за шупље, да бар имала мало учтивости и бесмислени мали разговор, коњски осмеху, звршио би се рахитичним загрљајем. Избегавање породице слона у соби, наша болна историја недела и грешака, дрво је осветљено, с

оба весело украшена. Нема те, центру, Церизубо, задаху... Нема те... Сви шарени реквизити нашег детињства. Мама кувана.

Своју најбољу претпоставку сваког нашег, једном адолесценту

омиљена храна. Твоје две сисе, мој старији и млађи брат и ја.
И тата, одгризао јој језик и покушао да остане јадац, као мама се изјаснила да уради. На пола пута кроз вечери, неколико врућих маслаца, коњски осмех твој, крцају му кола. Мали разговор окренуо се на озбиљан, и као да смо били сви истински кући. Одрасли људи брзо се сведуна слинаву, ситну децу. Седе за столом са својим доминантним Оцем. Старе ране отвара и крваре на најбољу шустиклу мамину. Столњак. Храна постала хладна због недостатка интереса, очи закрвављене
и заклетве и псовке помешано са веселомпразничном музиком
на стереу. Ахилова пета уследила и твој Отац је беснео, како је наводио вербално своја разочарења у твојим бројним неуспесима. Твој нови муж замахнуо на њега и жене, мангупски. Он и његова мала муданца, побегао кроз врата, и одвезли се право у предграђе Милета са, не једном речју, од збогом што је изговорио, и прегршт псовки, чак остављајући

и за децу поклоне. У сузама, коњски осмеху, побегла си назад у

своју стару собу и открила, деца се сакрила у ормар и сљуштила боцу вискија. И остали смо брзо завршили. Кувана Мама је почела да плаче и никада није престала. И сви краљеви коњи и сви краљеви људи се никада нису вратили у ваш дворац

поново заједно. Ја ставио своју кацигу, замахнуо ногу преко мог бицикла и кренуо у планине, остављајући тебе, коњски осмеху, гледајући те у мом ретровизору. "Мир на Земљи и добра воља према мушкарцима ", не раде за свакога. Муж ти изби зуб по зуб по зуб. Надам се, можда ћемо покушати поново

следеће године. Није свако да има ту срећу да се радује у срећи куће и огњишта. Ми смо сви другачији, долазимо из различитих средина и породичне ситуације. Разговор са пријатељем је семе написаног.Неки од нас нису такве среће као и остали, коњски осмеху. И мислим да сви могу да се носе.
Можда друга страна оног што замишљамо и желимо да то буде.

Породица ствар је компликована.

Угаси светло

 

И ја сам узео два месеца одмора као и ти. Не мислим да је ико приметио.Тако је на друштвеним медијима, речи које живе само један дан или два. Окрећу космичке прашине, сајбер и 3аборављен као такав. Као пролазна мисао у твом уму, сад овде и онда брзо отишла. Замењена си са неколико стотина или хиљада више. "Стари Песници никад не умиру. " Али за једну

неизречену мисао, свако ће пропустити своје мисли и речи. Као што сам превише фејдован,одлазим да напишем  још једну књигу. Спичкала си своје време овде сигуран сам да ћеш и тамо. Будите добро, госпођице, да буде добро, сви сте креативни људи. Све речи малтретирају као и ти. С поштовањем потписао, Још један стари песник. Видевши ствари за оно зашто заиста јеси важна. Друштвени медији нису лајфстајл. То је разонода, рекреативни подухвату најбољем случају. Најбоље си знала узети и уживати. У малим дозама, избегавала опсесију. Стварни живот и живот. Морамо да прошетамо,отвори очи. Угаси светло.